Uživati u vinu

Čitajući razne relevantne (i manje relevantne) časopise koji se tiču struke, kao i novine, magazine i slične publikacije, nailazima iznova na isti „sindrom“.

Pozabavimo se malo sve češćom pojavom „How to“(kako se zovu na Engleskom jeziku) članaka.
„Kako da…“ iza ovog početka, možete proizvoljno ubaciti šta god vam prvo prodje kroz glavu – „promeniti automobilsku gumu“, „ušiti dugme“, „uživati u vinu“ ili nešto slično.

Upravo ovo (pret)poslednje mi bode oči, jer se postavljaju (uglavnom) neka kruta pravila u nečemu što prvenstveno treba da predstavlja uživanje.

Zato se ja neću baviti „Kako da uživate u vinu“ tematikom – baviću se opisom zašto JA, a nadam se da će barem jedna osoba koja pročita ovaj tekst, takodje početi da uživa u vinu. Možda ćete to biti baš VI.

Krenimo od samog početka – kako nastaje vino:

Suva definicija bi glasila ovako – „Vino je proizvod fermentacije grožđanog soka(šire) pod uticajem mikroorganizama(kvasaca), tokom koje se dobija alkohol, ugljen-dioksid(CO2) i oslobadja energija(toplota).“

Pošto smo prošli kroz suvoparni tehnički deo, možemo da predjemo na jedan manje načnu definiciju, koju ja mnogo više volim – vino nastaje u vinogradu. Kao i sa svim poljoprivrednim proizvodima, kombinacija brige, klime, pravih postupaka u pravo vreme, ljubavi, iskustva, tehnologije, želje i malo sreće, daće finalni proizvod koji će biti bolji ili lošiji – u zavisnosti od svih ovih faktora.

Vratimo se na širu (grožđani sok) – ona je bezbojna, bez obzira da li je u pitanju crno ili belo grožđe. Još jedna stvar – vino je crveno, grožđe je crno. Bilo je crveno oduvek, od Kraljevića Marka do SFRJ, a onda je postalo crno (što priznaćete, nema smisla, ipak je crveno bila boja vladajuće političke partije).

Crvena i roze vina dobijaju boju iz kontakta sa pokožicom grožđa, koji može da traje duže ili kraće. Roze se može i praviti dodavanjem manje ili veće količine crvenog vina belom.

U redu, sada smo saznali kako nastaje vino – dodjimo konačno do uživanja.

Uparivanje vina i hrana, a samim tim i uživanje u njima obuhvata prvo lagano osluškivanje (dok se ne izveštimo), a zatim i koncentrisano slušanje onoga što nam kažu četiri osnovna čula za uživanje u vinu – čulo vida(oko), čulo mirisa(nos) i čulo ukusa(jezik sa usnom dupljom gde se prepliće sa čulom dodira) i čulo dodira(taktilna senzacija). Postoji i peto, čulo sluha, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom.

Drugim rečima, ukoliko se koncentrišemo i uložimo samo malo vremena, jedan naizgled prost proizvod, a u suštini izuzetno složen, nam može zaokupiti i aktivirati svih pet čula i obogatiti naš život još jednim nesvakidašnjim iskustvom.

Previše ljudi jede i pije bez razmišljanja o tome kakav ukus ima neko jelo ili piće, samim tim, hrana i piće zadovoljovaju samo osnovnu potrebu – glad ili žeđ, a time se gubi iz vida trud, ljubav i zalaganje nekoga, kao i čar onoga što je pred vama.

Naučite da verujete svom nepcu i ono će vas veoma retko izneveriti. Da bi počeli da verujemo našem nosu i nepcu, krenućemo od početka. Zvučaće suludo, pijemo tečnosti celog život, ali isprobajte da uživate u prvom sledećem piću na ovaj način i verujem da ćete se prijatno iznenaditi, na prvom mestu, usporite, a zatim:

- Posvetite vreme (15-30 sekundi) vinu koje je pred vama. Obratite pažnju kako izgleda u čaši, slobodno ga zavrtite, pogledajte kako ostavlja tragove na čaši i pokušajte da pretpostavite kakve će teksture biti.

- Pomirišite vino i ne brinite ako ne možete da identifikujete sve na šta to vino miriši, na početku i ne treba.
Najčešće odgovor koji čujem kada pokušavam ljudima da predočim ovo je – „Ja ne mogu to da osetim…“ ili varijacija na temu. Par trenutaka posle toga ću jednostavno reći „Grejpfrut.“ i većina ljudi će reći „Jeste!“.

Sa druge strane, često čujem da ljudima vino miriše „kiselo“ ili „slatko“. Arome koje osetite, nemaju previše veze sa tim da li je vino „kiselo“ ili „slatko“ – kada vino miriše „kiselo“ najčešće je to zbog prisustva citrusnih aroma (grejpfrut, limun, lajm itd) što je opet donekle i logično jer nas citrusi mahom asociraju na kiselo.

Vina koja su „slatka“ na mirisu su najčešće cvetnog (floralnog) karaktera, jer ukoliko malo razmislimo – kada ste poslednji put pomirisali ili pojeli kiseli cvet?

Ovo je početnička greška koja nas uči da ne trčimo pred rudu i da ne donosimo nagle zaključke. Na mirisu ne možete da osetite ni „kiselinu“ vina ni koliko je to vino „slatko“, možete samo da pretpostavite – osim toga, najveći broj vina spada u suvu kategoriju. (odnosno nema ili ima veoma malo zaostalog šećera)

- Konačno, vreme je da probamo vino – nemojte ga odmah progutati, već ga „promućkajte“ po ustima, tako da vam vino obloži celu usnu duplju. Na ovaj način ćete osetiti količinu šećera (na vrhu jezika), nivo kiselina , tanine (ukoliko je crveno vino u pitanju) kao i kakvu teksturu vino poseduje, odnosno telo. Pokušajte da prepoznate neke od mirisa koje ste osetili. Uvucite malo vazduha i izdahnite taj vazduh kroz nos.

Na ovaj način ćete i osetiti ukoliko alkohol nije balansiran. (osetićete peckanje od blagog ka izraženom ukoliko jeste)

Probajte da osetite koliko dugo te arome ostaju i koliko dugo ostaje „utisak“ o vinu pošto ste ga progutali, ovo se zove završnica ili finish, deli se na tri grupe, sa po dve prelazne – kratki, kratki ka srednjem, srednji, srednji ka dugom ili dugi finish.

Pomenuh gore telo vina, pa hajde i to da razjasnimo, najlakši način da zapamtite 3 osnovne grupe su: lagano telo (kao voda), srednje telo (kao mleko), puno telo (kao jogurt). Ukupno postoji 5 grupa:

- Lagano (kao voda)
– Lagano ka srednjem (ili srednje ka laganom), ovo je kao mleko sa 0% mlečne masti.
– Srednje – ovo je kao obično mleko koje ima izmedju 2.2 i 4% mlečne masti.
– Srednjeg ka punom, ovo predstavlja jogurt sa manjim procentom masti – fit varijanta.
– Punog tela(ovo je masni jogurt koji ide uz burek)

Za kraj, mada je bolje reći novi početak – oko 80% uživanja u hrani i piću potiče od aroma koje osećamo. Ukoliko samo pojedete ili popijete bez razmišljanja, vi sami sebi oduzimate tih 80%.

Verujem da je krajnje vrijeme da se to promeni, zato – uživajte!

FILO (First In, Last Out)

Naslov predstavlja moju modifikaciju principa FIFO (First In, First Out) sa kojim verujem da se većina srela. Ukoliko se niste sreli sa ovim principom ranije, on ima široku primenu u ugostiteljstvu, ali i nekim drugim privrednim granama.

Sam princip obuhvata korišćenje (lako kvarljivih) proizvoda kojima je rok upotrebe bliži kraju ili isticanju u odnosu na proizvode kojima je rok upotrebe duži. Pošto ovo meni zvuči prilično komplikovano, ilustrovaću primerom:

Danas je petak, napravili smo dezert koji može da se sačuva 48 sati, jasno ćemo ga označiti sa nalepnicom na kojoj piše datum proizvodnje (današnji) i rok upotrebe (48 sati, od danas). Osim toga, stavićemo taj dezert ispred dezerta koji ćemo napraviti sutra, kako bi osigurali da prilikom prijema porudžbine dezert koji smo napravili danas bude iskorišćen pre dezerta koji ćemo napraviti sutra… Uf… Ovo je prilično konfuzno na papiru, ali je veoma jednostavno u praksi…

Ukratko, kakve veze ima ovaj princip sa naslovom teksta? Odgovor je – nikakve, barem ne očigledne.

Tokom boravka u Meksiku, konačno sam došao do pozicije koju većina nas željno isčekuje – pozicije menadžera.
„Konačno sam dobio svoj tim!“ – pomislih. Mojoj sreći nije bilo kraja, pošto sam poletnog i ambiciznog duha. Veoma brzo sam shvatio da stvari neće ići niti lako, niti kako sam zamislio.

Krenimo od početka, prva stvar i ujedno i jedna od najvažnijih – jezička barijera. Činjenica je da nisam znao španski (u medjuvremenu sam progovorio, koliko-toliko) te da su me gledali kao indijanca (igrom slučaja, većina lokalnog stanovništva su potomci indijanaca) koji je došao da „njima soli pamet“.

Drugo – došao sam sa nepune 23 godine, moja ekipa se u početku sastojala od dvojice momaka od 19 godina, dvojice momaka od 30tak godina, dvojice od 40tak. Moj direktni pretpostavljeni je imao 27 godina i bio je medju najmladjim, ako ne i najmladji menadžer restorana.
Tim se u medjuvremenu podmladio, tako da je trenutni sastav: dvojica momaka od 19, dvojica od 20tak i dvojica od 30tak. Ovim mi je u neku ruku olakšano da „rukovodim“ ekipom. Ipak, morao sam da im dokažem da postoji razlog zašto sam tu.

Treće – uspostavljanje autoriteta: Ovo je definitivno najveći izazov i svaki dan vodim bitku sa svojim timom oko ovoga, ali nailazim na sve manje i manje otpora i na sve više i više podrške. Upravo zbog ovoga mi je drago i verujem da radim dobru stvar.

Naime, bilo mi je jasno da svoj autoritet ne mogu da izgradim na osnovu hijerarhije, odnosno da princip „Uradićes to zato sto ti JA, KAO MENAŽDER, KAŽEM“ neće funkcionisati. Prvenstveno zato što su u pitanju Meksikanci, koji su nam po mentalitetu i temperamentu mnogo bliži nego što možemo zamisliti.
Osim ovoga, takodje imam problem sa autoritetom – neću poštovati nekoga zbog činjenice da je hijerarhijski iznad mene, iako ću raditi ono što od mene traži dokle god to ulazi u domen mog posla.
Ova bitna stavka – „ulazi u domen mog posla“, veoma brzo dolazi do izražaja ukoliko je nečiji autoritet izgradjen na osnovu činjenice da je hijerarhijski iznad mene jer ću odbijati (na to imam pravo, jer su moje dužnosti jasno definisane i činjenica da radim nešto van tih dužnosti je uglavnom moja dobra volja) da radim dodatne stvari koje ne ulaze u moj opis posla.

Zato sam pristupio gradjenju odnosa sa njima, prijateljskom odnosu, ali kojim je jasno definisano šta je njihova uloga, a šta moja.

Išao sam logikom „Uradićeš to zato što te JA (VLADA) pitam.“, medjutim, ovaj pristup je zahtevao da im pokažem koliko sam vredan i koliko radim. Da bih im to pokazao, svakim danom sam bio barem pola sata pre njih tu i uvek sam izlazio poslednji. First In, Last Out.

Ovakav pristup, je urodio plodom, barem sa jednim delom tima. Prvi put kada sam naišao na nepoštovanje autoriteta od strane odredjenih članova tima, veoma jasno sam im stavio do znanja da ne želim da uvlačim hijerarhiju u igru, ali da ukoliko budem morao, učiniću to.
Ovo je dalo privremene rezultate.

Ipak, sa istim članovima tima ću voditi „bitku“ tokom sledeća 2 i po meseca, posle čega će konačno prihvatiti da će biti kako ja želim. U nekoliko navrata je moj menadžer morao da interveniše i da pojasni odredjenim članovima kako stvari funkcionišu. Ni dan-danas mi nije jasno zašto moram da teram ljude da rade svoj posao, ali mislim da je ovo opet odlika Meksikanaca i verujem Srba, koje za razliku od Amerikanaca, moram da teram da rade svoj posao. (Princip – „Ne možes ti mene da platiš toliko malo koliko ja mogu malo da radim.“)

Treći i poslednji put kada sam naišao na nepoštovanje autoriteta, jedan od članova tima se izvukao na čistu „tehnikaliju“, zbog koje sam ostao pola sata duže na poslu nego što je trebalo – 13og dana rada bez prestanka po 12 sati ili više.
Posle ovog ispada, sutrašnjeg dana sam se oglušio o „savet“ svog pretpostavljenog i njegovo insistiranje da „imamo neke od najboljih konobara u hotelu“, odlučio sam da preziciram zaduženja – stavku po stavku, svakog od njih. Uključujući i koliko čaša i kojeg tipa (crveno ili belo vino, čaše za vodu) mora da se nalazi u svakoj od servisnih stanica. Jasno sam im objasnio i zašto sam odlučio ovo da uvedem kao pravilo – usled nepoštovanja „nepisanog“ dogovora, o koji su se oglušili, sastavili smo pisana zaduženja. Prve večeri, pregledao sam servisne stanice i video da jedna od njih, ima 35 čaša za belo vino, i 15 čaša za crveno, umesto ukupno 50 čaša za crveno. Sve ostalo je bilo završeno. Samo sam im pokazao zaduženja i zamolio ih da nameste sve kako treba. Isti član tim zbog kojeg sam i uveo ova pravila, je rekao da „Nije bitno, jer ćemo ionako sve to sutra iskoristiti da postavimo restoran.“, odgovorio sam da to „Nije bilo pitanje, već su vam to zaduženja, na papiru, gospodo, požurite, da bih mogao da vas pustim kući.“

Uz negodovanje, zamenili su tih 35 čaša. Od tada je prošlo nešto više od 2 nedelje i od tada, svaki put se nalazi tačno 50 čaša za crveno vino i 50 čaša za vodu u toj servisnoj stanici.

Ali ja i dalje dolazim pre njih i izlazim posle njih…

Time management u restoranu

Oprostićete mi na korišćenju anglicizama, ali mislim da „upravljanje vremenom u restoranu“, prosto ne bi prenelo poruku adekvatno.

Dobar konobar, dobar sommelier, ali i dobar menadžer, mora da zna kako da adekvatno rasporedi svoje vreme. Sve tri osobe ili pozicije, moraju znati da identifikuju kada je vreme da taktično napuste sto i posvete se sledećem. Dobar konobar, ali i dobar sommelier je na prvom mestu – dobar prodavac.

Parafraziraću jednog od svojih profesora: „Mi prodajemo običan proizvod, na neobičan način.“ – ovo izmedju ostalog, jeste jedna veoma široka definicija ugostiteljstva. Upravo ta prodaja je bitan segment i često, ona razlikuje dobrog konobar ili sommelier-a od prosečnog.

Medjutim, dolazimo u nedoumicu – kako prodati što više, a istovremeno rasporediti svoje vreme adekvatno, tako da svi gosti budu zadovoljni, a da mi pritom postignemo sve što smo planirali?

Jedna od tema na LinkedIn-u se bavila upravo ovom temom: „Kako vi prodajate vino?“ Osim nekolicine odgovara, koji su imali sličan oblik i mahom su postavljeni od strane sommelier-a ili ljudi koji se bave ugostiteljstvom, isticao se jedan, koji je dao čovek koji ne pripada branši, ali je čest gost dobrih restorana i voli dobra vina.

On se nije slagao sa jednim od delova moje prodaje – konkretno, mojim pitanje da li gosti imaju omiljenu sortu groždja – ovo je uglavnom moje drugo ili treće pitanje. Sa njegove tačke gledišta, mnogo je bolje da gostu postavimo 8-10 pod pitanja, kao na primer: „Kakva vina pijete tokom hladnijih perioda godina, a kakva tokom toplijih?“, „Kakva vina pijete uz meso, a kakva uz ribu?“, „Da li više volite laganija vina ili vina sa jakom taninskom strukturom“,  „Da li preferirate da pijete vino kao aperitiv ili dižestiv?“…

Ovakav pristup je dobar, možda i odličan, pod uslovom da: 1) Imate MNOGOOOOOO vremena 2) Imate goste koji se stvarno razumeju u vina i ovakva pitanja mogu da daju adekvatan odgovor 3) Imate MNOGOOOOO vremena. U svakom drugom slučaju, predstavlja veliko „gubljenje“ vremena, doduše, možda je gubljenje prejak izraz – neadekvatno rasporedjeno je možda bolji.

Moramo zapamtiti da su svi gosti jednaki i da ukoliko posvetimo više vremena jednom gostu, drugi gosti zbog toga mogu da „ispaštaju“ – a nama je cilj da svaki gost koji dodje u naš restoran, prilikom izlaska izadje sa osećanjem da je dobio VIŠE nego što je platio. Jedna od ključnih komponenata tog osećaja je personalizovana usluga.

Kako bi svakom gostu pružili personalizovanu uslugu i posvetili adekvatno vreme moramo naučiti kako da se adekvatno „povučemo“ i ostavimo goste da uživaju u jelu. Sada se moramo malo vratiti na najosnovnije ljudske želje – želju za pažnjom.

Ljudi obožavaju pažnju i to nije ništa novo – ključni moment je upravo u činjenica da posvetite svakom gostu dovoljno pažnje. Da bi to postigli, moramo naučiti kada je vreme da se izvinimo i napustimo sto, kako bi se posvetili sledećem.

Moj pristup je sledeći: ukoliko pričam sa gostima o vinu, saslušaću sa PUNOM pažnjom šta žele i ovo je apsolutno NAJBITNIJI MOMENAT. Znam da u trenutku dok pričam sa tim stolom, iza sebe imam verovatno 8 do 25 stolova kojima treba da posvetim pažnju, ali je apsolutno NEMOGUĆE posvetiti svima par minuta svog vremena.

Da bi saslušali nekoga sa punom pažnjom – iskoristite neke ili sve od sledećih trikova:

  1. Prilikom prilaska stolu, približite se i stanite, ćutite 2 sekunde – izgledaćete harizmatičnije. Ima veze sa podsvesnom percepcijom, jer je 2 sekunde dovoljno vremena da novi nadražaj dodje do mozga i da vas sve osobe za stolom primete.
  2. Raširite ruke sa otvorenim dlanovima i recite: „Dobrodošli u xxxxx“, i predstavite se (moje ime je Vlada i ja sam konobar/sommelier/menadžer), istovremeno pokazujući na sebe rukama glatkim i odmerenim pokretima i završite vašu predstavu sa otvorenim dlanovima i pozicijom u slovo „U“, kao da ih grlite sve zajedno.
  3. Gledajte sve ljude u oči dok pričate sa njima, trudeći se da zadržite pogled na svakom od gostiju barem 2 sekunde,a ne više od 4.
  4. Pričajte tiše i svesno menjate tonalitet glasa, završavajući rečenicu tiše nego što ste je započeli. Izgledaćete harizmatičnije – ovo takodje ima veze sa podvesnim utiskom koji ostavljate na ljude.
  5. Ukoliko u bilo kojem trenutku osetite da vam pažnja jenjava, zadržite dah par sekundi i pokušajte da se koncentrišete na osećaje u vašim  prstima i stopalima, znam da zvuči čudno, ali ukoliko probate da osetite sve moguće nadržaje u tom trenutku – činjenica da stojite verovatno više od 6 sati na nogama, način na koji vam prsti i stopala dodiruju pod i cipele i u tom trenutku se prebacite sa tim istim fokusom na goste… Rezultati neće izostati. Ovo je primenjivo i u ostalim segmentima života.

service46

Vratimo se sada na početak – kako se adekvatno „povući“ i posvetiti sledećem stolu. Ovde ću nažalost morati da prevodim svoj pristup sa engleskog na srpski i znam da ovo možda neće biti primenjivo u srpskom ugostiteljstvu – i zbog čega mi je neizmerno drago, zato što i dalje mislim da je naš pristup ugostiteljstvu mnogo više „gospodski“ i „prefinjen“ u odnosu na američki/zapadnjački.

Zapamtite: Dobar deo ugostiteljstva je predstava – jedini problem je što nikada nemamo scenario i sve moramo da rešavamo u hodu.

  1. Pričate sa gostima i u tom trenutku konobar donosi jelo: „Ne želim više da vas zadržavam i molim vas, uživajte u jelu, vratiću se ubrzo.“ – napravite blagi naklon uz iskreno osmeh, tokom kojeg uspostavljate kontakt očima sa svim gostima i pravite lagani korak, jednom nogom unazad. (Engl. „Thank you and please, enjoy your meal and I will be back in a couple of moments.“)
  2. Konobar ste i vreme je da predjete na sledeći sto: „Hvala vam dame i gospoda, drago mi da uživate, vratiću se uskoro“(Engl. „Thank you ladies and gentleman (možete i folks, ako je opuštenija varijanta), I am glad you’re enjoying yourselves/having a good time, I’ll be back in a couple of minutes, do enjoy!“), naravno uz osmeh, naklon i lagano povlačenje.
  3. Menažder vas zove: „Izvinjavam se dame i gospodo, ali menadžer me je upravo pozvao, uživajte u obroku i vratiču se prvom prlikom!“ (Engl. „Ladies and gentleman, please excuse me, I would love to stay and talk/chat (opuštenija varijanta) but my manager needs me/is calling me over. Do enjoy your meal and I will be back as soon as possible!“) – prilikom pomena nekoga ko je na višoj pozicij od vas i činjenica da vas treba zbog nečega u tom trenutku, svi ljudi će automatski shvatiti da „nije do vas“, već da neka druga osoba „oduzima njihovu pažnju“, a ne vi.

Nadam se da će vam neki od ovih trikova koristiti tokom poslovnih, ali i životnih poduhvata…

Hvala vam na pažnji dame i gospodi, ali menadžer me je upravo pozvao… ;)

Biti sommelier

Sommelier (pravilno se čita i izgovara kao “somelije”) predstavlja osobu (najčešće u restoranu ili hotelu) specijalizovanu za rad sa vinima. Danas se kod nas sommelier-i, mogu naći u nekoliko vrhunskih restorana. U srpskom jeziku postoji izraz “vinonoša”, za koji ipak mislim da nije adekvatan, jer je sommelier mnogo više od nekoga ko samo “nosi vino”, ali ćemo o tome saznati nešto više kasnije.

Samo zanimanje nije toliko poznato kod nas, najviše zbog restoranske, ali i vinske nepismenosti prosečnog konzumenta. Ovo ne treba shvatiti kao napad na vinski “nepismene”, već kao izazov, sommelier je 80-tih godina izazivao strah kod gostiju, najviše zato što su radili ono što vrhunski sommelier-i ne rade – bili su arogantni i u isto vreme nisu bili iskreni prema gostima – a to automatski znači da su radili na štetu gosta.

Tek krajem 80-tih i početkom 90-tih godina, profesija doživljava svoj procvat, sa sve većim uplivom mladih ljudi (među kojima su bile i žene, što je bilo nezamislivo ranije), punih strasti, koji su pristupali vinu bez uštogljenosti i arogancije. Jednostavno, kretali su od sebe, moto im je bio – „Kako bih ja voleo da mi neko predstavi vino“.

Istorijski razvoj zanimanja sommelier

Pošto već pominjem vrhunske restorane, mislim da bi jedan osvrt na istorijski razvoj ovog zanimanja bio koristan – čisto da imamo uvid u to kako se profesija razvijala i zašto je nastala. Još u starom Egiptu, postojala je pozicija “čuvara i kušača (probača)” vina, on je bio zadužen da proba vina pre faraona i da se uveri u njihovu ispravnost… U slučaju da je neko probao da otruje faraona, pa… “sommelier” bi prvi saznao.

U starom Rimu, pozicija ostaje manje-više nepromenjena i tako je bilo sve do pohoda francuskih kraljeva koji proširuju zaduženja na celokupnu brigu o namirnicama tokom osvajanja.

Opet u Francuskoj, usled želje da podignu nivo luksuza u svojim restoranima, oni uvode poziciju čiji je cilj uparivanje hrane i vina, odnosno davanje preporuka gostima.

Sad kad smo upoznati sa istorijskom pozadinom zanimanja, možemo da pređemo na to šta osoba koja se odluči za ovaj poziv mora da poseduje od karakternih osobina.

Karakterne osobine sommelier-a

Na prvom mestu, mora da ima strast i ljubav prema vinu, u suprotnom, neće napredovati i neće ići u širinu, a to je od izuzetne važnosti u ovom poslu. Pored toga, sama količina teorije koju (vrhunski) sommelier treba da poznaje je… impozantna.

Trezvenost je takođe jedan od preduslova, jer vi nećete piti vina (barem ne previše), tokom radnog vremena, a ukoliko preterate… nećete dobro proći, ni kod gostiju, ni kod poslodavca. Sommelier mora biti dobro vaspitan, finih i odmerenih manira, poznavati vinsku kartu i meni, a trebalo bi da bude elokventan, da teži da postane dobar prodavac i da poseduje želju za konstantnim napretkom, odnosno da radi na sebi.

Poznavanje stranih jezika je bitno, osim engleskog koji je primaran, korisno je znati francuski, italijanski, nemački ili španski, kako zbog poseta samoj zemlji (jer je to jedan od najboljih načina da učite o vinima), tako i zbog pravilnog izgovora i čitanja etikete. Osim poznavanja jezika, ali i vina, sommelier mora poznavati: cigare, destilate, barske mešavine, čajeve, kafu i vodu (Nema svaka voda istu strukturu, kao i prisustvo CO2, ukoliko je u pitanju gazirana voda, ali na kraju krajeva ni cenu. Uparivanje će biti drugačije, u zavisnosti od toga šta želimo da postignemo.).

Šta znači biti sommelier

Na prvom mestu, posao sommelier-a je rad sa ljudima, ta pozicija, kao i ugostiteljstvo uopšte je posao komunikacije. Tokom te komunikacije, vi treba da saslušate želje gostiju, ali i da prodate sebe, odnosno svoju energiju, a samim tim, prodaćete i vino.

Tu se opet vraćamo na početnu stavku: strast i ljubav prema tome što radite.

Pored svega toga, dobar sommelier mora, kao što je ranije pomenuto, poznavati meni, zbog uparivanja hrane i vina. To podrazumeva saradnju sa šefom kuhinje, jer ne ide svako vino uz svako jelo. Ukoliko želi, sommelier može napraviti takva uparivanja da hrana izgleda impresivnije nego što jeste ili pak, da vino izgleda impresivnije nego što jeste. Uloga vina je da oplemeni hranu, a ne da se ponaša kao začin, a od umešnosti i iskustva sommelier-a (ali i kuvara), zavisi da li će vino biti zvezda pozornice ili samo verni pratilac.

Kako postati sommelier

Prošli smo šta obuhvata pozicija sommelier-a, koje osobine treba da ima i kako bi trebalo da se ponaša… Ostaje samo pitanje, kako se postaje sommelier?

Da biste postali sommelier, korisno bi bilo da završite neki kurs, obuku ili neki vid stručnog usavršavanja iz ove oblasti. Ja sam završio kurs u SERSA (Udruženja sommelier-a Srbije, za više informacija posetite sommelierserbia.com), posle čega sam nastavio praktično usavršavanje u jednom od najboljih beogradskih restorana – restoranu “Žabar”, koji je ujedno i jedan od retkih koji imaju sommelier-a.

Bitno je zapamtiti, da vi ne postajete sommelier kada prođete kurs. Kurs vam može dati teorijsko znanje (koje je IZUZETNO bitno), ali tek pošto prođete kurs i steknete iskustvo u radu sa gostima, ali i konstantnim usavršavanjem i vežbanjem – vi postajete sommelier. Završavanjem kursa, otvaraju vam se mala vrata jednog velikog sveta – naučićete kako da cenite to što je u čaši, kao i kako da pravilno radite sa vinom, ali i uživate u istom.

Posle godinu dana sam dozvolio sebi taj “luksuz”, da kažem da sam sommelier, a svestan sam koliko znam, odnosno ne znam. Svakim danom se trudim da unapredim sebe, bilo čitanjem o vinu ili (mnogo prijatnijim) praktičnim radom gde dobijam vina “na slepo” (blind tasting) i treba da odredim šta je u pitanju.

Za kraj, ovo je jedno veoma lepo zanimanje, tokom kojeg možete svaki dan da vežbate, kako vašu senzoriku, tako i vaše veštine komunikacije, zanimanje gde će vam svaki dan biti drugačiji.

Osim srcem, ovo je posao koji se radi glavom. Svaki dan ćete raditi sa ljudima, što je najveća prednost… Isto tako, svaki dan ćete raditi sa ljudima, što je i najveća mana. Ukoliko se, pak, odlučite da se bavite ovim zanimanjem, spremite se da vam poimanje vina, ali i hrane, dostigne jedan drugačiji nivo, ne nužno bolji – što više znate, teže je. Obraćaćete pažnju na balans kiselina u jelu (dodaj malo paradajza u musaku!), na strukturu, telo, formu, da li poseduje adekvatan balans između svih činilaca…

Ili sam to možda samo ja u pitanju?

Autor: Vlada Stojanov
Tekst je prvi put objavljen u premijernom izdanju studentskog časopisa „Sing-In”.

Autor se zahvaljuje Miroslavu Radojčinu, Đurđi Katić, Nenadu Lukiću, Minji Petroviću i Aleksandru Bojkoviću, kao i porodici Poznanić i celokupnom timu restorana „Žabar“ koji su mu pomogli prilikom „prvih“ sommelierskih koraka.

Fine dining za početnike

Bilo da vam je želja da otvorite svoj fine dining restoran ili da radite u ovakvom tipu ugostiteljskog objekta ili vas jednostavno zanima kako da se kao gost ponašate i šta da naručite, kao i šta  čini jedan fine dining restoran i po čemu se on razlikuje od ostalih, u narednih nekoliko meseci moći ćete da saznate na našem blogu zahvaljujući sjajnom timu mojih kolega iz  restorana Lone Eagle Grill, prestižnog fine dining restorana u okviru hotela Hyatt Regency Lake Tahoe, u Nevadi, SAD.

Lone Eagle Grill je prelep restoran uz samu obalu jezera Taho, sa upečetljivim poglednom, ali i vrhunskim sezonskim specijalitetima pripremljenim sa pažljivo izabranim svežim sastojcima. Pored pogleda koji oduzima dah i menija koji zadovoljava sva čula, restoran nudi i impresivnu vinsku listu, koja je ovom restoranu već drugu godinu za redom donele prestižnu nagradu časopisa Wine Spectator.

O tome po čemu se ovaj restoran izdvaja od drugih, kao i o načinu na koju  utiče na poslovanje hotela govoriće menadžer hrane i pića David Lockard.

Koji tajni sastojci čine jela fine dining restorana otkirće nam glavni kuvar Rick Koplau, koji je karijeru započeo na Floridi, usavršavao se u Nemačkoj i sve svoje veštine i znanja danas uspešno implementira u vrhunski meni ovog restorana.

Menadžer restorana Jamie Kelly skenuće nam pažnju na sve detalje koje se tiču pružanje vrhunske usluge kao i na standarde koji se moraju poštovati kako bi se prevazišla očekivanja gostiju, što je jedan od glavnih ciljeva u poslovanju kompanije Hyatt.

Somelijeri Lone Eagle Grilla predstaviće nam vinsku listu i naučiti nas kako da odaberemo pravo vino u fine dining restoranu, ali i kako ono mora biti prezentovano i posluženo.

Zahvaljujemo se još jednom ovom sjajnom timu, sa kojim je zadovoljstvo raditi, koji će svoje iskustvo i znanja kroz zanimljive priče i intevjue, podeliti sa nama u nekoliko narednih meseci.

Da li je hrana ta koja čini fine dining ili je to možda vino?

Da li je to vrhunska usluga ili prelep ambijent?

Da li su to visoke cene ili prestižna klijentela?…

Puno pozdrava sa sunčanog Tahoa…

  • Too many people just eat to consume calories. Try dining for a change – John Walters

Autor: Jovana Ilic
View Jovana Ilic's profile on LinkedInView Jovana Ilic's profile on Google+

Srbija na vinskom putu

Srbija se nalazi na idealnom mestu i ima savršenu klimu za vinogradarstvo, vinarstvo i vinski turizam, ali nijednu od tih prednosti zasada ne koristi dovoljno, kažu poljoprivredni i ekonomski stručnjaci. Svetla tačka u ovdašnjoj vinogradarskoj priči su ozbiljni proizvođači vina, posvećenici posla koji nisu krčili čokote već ulagali u sađenje novih i kupovinu opreme. Danas ti vinari ne mogu da zadovolje ogromnu potražnju njihove robe ni na domaćem tržištu, iako su konkurentni i na inostranom.

Rajačke pimnice – jedinstveni arhitektonski kompleks vinskih podruma nastao od polovine XVIII do tridesetih godina XX veka

Tajna njihovog uspeha je u pravilnom uzgajanju ograničenih količina grožđa od kojih se dobijaju visokokvalitetna vina – kaže prof. dr Slobodan Jović s Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, vodeći srpski ekspert za vinarstvo.

- Naši najbolji proizvođači su i pioniri vinskog turizma koji može da donese ogromne prihode celokupnom stanovništvu vinskih regiona i razvije druge privredne grane.

Sagovornik „Novosti“ naglašava da vinski put mora da bude doživljaj za sva čula gosta, kome se ne prezentuje samo vino već i ugostiteljski, turistički i poljoprivredni proizvodi vinarskog kraja.

- Srbija zasada ima svetle tačke na zamišljenim vinskim putevima, ali ovaj vid turizma je još u povoju – kaže prof Jović, koji je prvi u Srbiji promovisao ideju o stvaranju vinskih puteva. – Država jeste poslednjih godina uložila mnogo u obnavljanje vinograda i podruma, ali to još uvek nije dovoljno da bi se formirao pravi vinski put. To je posao za timski rad vinogradara vinara, kulturnih i turističkih stručnjaka koji zajedno moraju da osmisle kompleksan proizvod za posetioce.

Naš sagovornik ističe da je neophodno primeniti stroge kriterijume, od kvaliteta vina, preko hrane do ugostiteljskih i pratećih sadržaja vinskih tura, jer to stvara lidere čiji primer moraju da slede i ostali. Kao primer dobre rute on navodi izlet koji počinje posetom vinariji Zadužbine Kralja Petra u Topoli.

- Iako ima možda najslabije uslove za proizvodnju, ona nudi perfektna vina kao što su sovinjon beli, suveren, burgundac. U podrumu je lepa izložbena postavka, nedaleko su crkva i zadužbina, kao i dobar restoran – nabraja profesor Jović. – Samo pet kilometara dalje nalazi se podrum „Aleksandrović“ koji je veoma interesantan, a nije daleko ni podrum Mije Radovanovića u Krnjevu, koji je izuzetan domaćin. To je primer zaokružene vinske ture u kojoj ima šta da se proba vidi i čuje.

Ovaj stručnjak preporučuje i obilazak Župe gde se nalazi veliki podrum Radenković i nešto manji, ali veoma dobri, vinari Spasić i Minić. Svi ovi vinari, iako su sjajni domaćini, niko od njih nema kompletnu turističku ponudu – nekome nedostaje smeštaj za prenoćište, generalno je slaba ponuda hrane, a nedostaju i informativni centri za turiste.

U Udruženju vinogradara i vinara kažu da je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja uz pomoć lokalnih turističkih orhanizacija učinilo dosta tokom protekle dve godine na identifikaciji, mapiranju i obeležavanju vinskih puteva.

- Dobro bi bilo da Ministarstvo u sledećem sazivu uspe da izdvoji i neka značajnija sredstva za one registrovane proizvođače koji bi želeli da investiraju u poboljšanje ili izgradnju prihvatnih kapaciteta, jer je taj vinski turizam, uz verski, jedan od najperspektivnijih – kaže predsednik Udruženja Gvozden Radenković.

Iako su vinski putevi definisani, još uvek nijedna institucija nema podatke koliko gostiju njima prolazi, gde se i koliko dugo zadržavaju, šta i koliko kupuju.

- Projekat „Vinski putevi Srbije“ s devet vinskih puteva i vinskim oazama praktično još nije zaživeo – priznaje izdavač Zoran Rapajić, autor projekta mapiranja vinskih ruta koji je radio za Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. – Tek u poslednje dve godine postavlja se saobraćajna vinska signalizacija duž puteva Srbije, svaka staza i vinograd sad su obeleženi satelitskim koordinatama. Ide se dobrim putem, ali problem je što kod nas nema mnogo vinarija koje mogu da prime posetu punog autobusa putnika i pruže im sve što je potrebno.

Izvor: Novosti | Autor: B. Subašić
Mape vinskih puteva Srbije: Fruška Gora | Župa | Šumadija
Liste objekata na vinskim putevima Srbije: Fruška Gora | Župa | Šumadija | Subotica | Vršac | Negotin | Niš – Knjaževac | Podunavlje | vinske oaze

Usluga nije posluga

Naslov predstavlja rečenicu koja mi se urezala u pamćenje, a čuo sam je od jedne veoma uspešne i veoma pametne žene. To je bilo posle mog povratka iz Amerike.

Sa relativno malo iskustva (oko 3 meseca) u srpskom ugostiteljstvu, otišao sam u Ameriku i tamo iskusio njihov pristup usluzi. Njihov pristup, u praksi se nije baš slagao sa mojim vidjenjem, ali se slagao u potpunosti duhom – usluga nije posluga. Osim toga, mislim da je njihovo ugostiteljstvo katastrofa.

Specifičnost ugostiteljstva je upravo u tome što za početničke pozicije – entry level, nije potrebna nikakva škola, osim možda dobrog vaspitanja i malo životnog iskustva – sve ostalo se može naučiti. Nisi ugostitelj ako nosiš četiri tanjira, ali bi ugostitelj, izmedju ostalog, trebao da zna da nosi četiri tanjira.

Često, dobro vaspitanje je opcionalno. Upravo u tome, leži i problem, veoma često se prelazi iz uslužnog karaktera posla, u jedan servilan, a to nije dobro. Postavite li se u situaciju da su osobe koje vam dolaze u „goste“ bolje ili mnogo bolje od vas, odmah za sobom povlačite niz negativnih odlika:

  1. Vaše samopouzdanje neće biti na mestu, a kao i kod pripadnica lepšeg pola, ono je presudno. Jer oni su došli kad vas u „kuću“ i vi bi trebali da se osećate najbolje kod svoje kuće i da znate SVE što vaša kuća nudi.
  2. Dodvoranje gostima je logičan sled događaja, iako to može da prođe kod nekih, kod većine neće proći i to se lako primeti.
  3. Nije iskreno, a iskrenost je važna stavka, jer je veoma bitno ne lagati gosta.

Na kraju, šta je dobra usluga? Pa to je veoma lično pitanje i samim tim, veoma subjektivno. Ja ću odgovoriti šta je za mene dobra usluga i šta ja podrazumevam pod tim, kroz par primera. Nisam težak gost, jer se ne žalim i nisam zahtevan, ako imam neki specifičan zahtev i ako mi izađu u susret, to adekvatno nagradim.

Što se duže bavim ovim poslom, postajem sve osetljiviji na uslugu, ali opet podvlačim da se ne žalim, jer sam svestan da se kod nas verovatno ništa neće promeniti i jednostavno, na takva mesta više ne zalazim.

Na mestima na kojima sam „stalan“, usluga je dobra, atmosfera je topla, cene su od veoma pristupačnih do veoma adekvatnih za ono što nude i tu i ako zakaže usluga, nije problem, jer su me „kupili“ konstantim kvalitetom još ranije, pa ću oprostiti propuste. Veoma sam zahvalan gost, kako za personal, tako i za objekat.

Vratimo se na uslugu: iskrena, tačna i relativno brza, ne mora da bude nasmejana i ne mora da bude srdačna, ali cenim ako jeste.

Evo i dva primera koja ilustruju moje poimanje usluge:

  1. Čekajući prijatelja u jednom od kafića blizu Studentskog trga (koje inače ne volim), naručio sam kafu za sebe, ali i za njega. Devojka koja je uzela porudžbinu, pogledala je na prvi mah čudno, klimnula glavom i otišla. Primetio sam taj pogled, ali mi nije bilo bitno. Posle nekog vremena, devojka se vratila sa porudžbinom i spustila kafu na sto i u tom trenutku je uradila nešto što me je kupilo. Dok je spuštala poružbinu, primetila je da kucam poruku levom rukom (ja nisam levoruk) i primakla je kafu sa moje leve i okrenula ručicu tako da mi bude zgodno. Devojka je primetila da sam možda drugačiji gost i adekvatno tome probala da personalizuje uslugu, iako to nije bilo tačno u tom trenutku, njen pokušaj se cenio. Prilikom plaćanja računa, dok je preuzimala folder – pogledala me je u oči, rekla „hvala„, napravila blagi korak unazad i okrenula se. Usluga kao da sam bio u vrhunskom restoranu, a ne u kafiću kod Studentskog Trga. Sada sam tamo čest gost.
  2. Primer je iz jednog (vrhunskog) restorana: Išao sam na jednodnevni izlet u Novi Sad sa sestrom koja je bila u poseti. Ulazeći u restoran, upitao sam hostesu da li je kolega sommelier kojeg poznajem tu. Odgovor je bio negativan, ali to nije predstavljalo problem. Konobar je prišao stolu, rekao da nažalost kolega nije tu (očigledno mu je hostesa prenela naše pitanje), ali da će se potruditi da nam ugođaj bude perfektan i spomenuo da ukoliko sam zainteresovan da danas imaju specijalnu promociju/ specijalnu ponudu vina iz Burgenlanda (u Austriji). Nisam bio nešto preterano zainteresovan, ali je konobar bio dovoljno iskren i predustretljiv, pa smo ipak odlučili da probamo, naručili smo i vodu. Vino je stiglo, uz korpicu hleba, sa pratećim osmehom i „Izvolite, vaše predjelo će stići ubrzo, u medjuvremenu, uživajte„.Predjelo je stiglo, uz ponovljeno „uživajte„, između gangova, kupili su me još jednim potezom – doneli su sorbet, da bi pripremili nepce za sledeće jelo. U međuvremenu se naš konobar izgubio iz vida, ali kako sam popio poslednji gutljaj vode, njegov kolega je prišao i upitao da li bi hteli još jednu vodu – perfektna komunikacija, neverovatna kolegijalnost i prosto, fenomenalno odrađena priprema u kojoj se gost oseća kao najbitniji ličnost. Nije mi se pila voda, ali smo naručili još jednu bocu. Jednostavno su me kupili celokupnom uslugom.

Valjda su ova moja dva primera ilustrovala dovoljno moje poimanje dobre usluge i vrhunske usluge.

Na kraju: „Mi smo dame i gospoda, koja uslužuju dame i gospodu“. – nemojte ovo nikada zaboraviti, bez obzira da li radite u restoranu sa 3 Michelin zvezdice ili lokalnom kafiću.

Autor: Vlada Stojanov
View Zina  Vukin's profile on LinkedIn

Održan drugi Mediteraneo festival

Proteklog vikenda u umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Beogradskoj tvrđavi održan je drugi „Mediteraneo“ – festival vina, gastronomije i vinskog turizma.

„Mediteraneo“ 2012.

Od sličnih manifestacija, „Mediteraneo“ se izdvaja po ambijentu paviljona koji je izgrađen 1928. kao prvi namenski izložbeni prostor u Beogradu, po programu koji uključuje predavanja, radionice i kulturno-umetnička dešavanja, i po tome što je projektni menadžer ovog festivala naša Jovana Ilić, student završne godine Visoke hotelijerske škole.

Jovana koristi priliku da se javno zahvali svim volonterima uključujući i Milana Ikca…. ovaj Ikića… nije Ikić… A, jeste Ikić!

Tokom festivala, meni je pripala uloga konferansjea, pre svega za diplomate i državne zvaničnike, ali sam se rado prihvatala svakog posla koji je uobičajen za ovako dinamičan događaj.

Neimenovani sponzor obezbedio mi je uniformu veću za dva konfekcijska broja

Ulaz na festival je bio besplatan, a posetioci su mogli da degustiraju vina preko 30 vinarija. Izuzetna posećenost zabeležena je na promociji crvenog vina „Triade“ 2007. i belog „Triade“ 2009, župske vinarije „Budimir“, koje je predstavio sommelier Stevan Rajta.

Degustacija vina

Takođe, posetioci su na spratu paviljona mogli i da isprobaju trajne delikatese, sireve, maslinke, jela spremljena na licu mesta, ali i da se sami uključe u školu kuvanja „Il primo„.

Jovana sa najboljim kuvarima Beograda: Slobodanom Radetom, Urošem Uroševićem, Dušanom Todićem i Goranom Kovačevićem.

Generalni sponzor, čuvena mađarska kompanija „Kotányi“ dovela je eminentne gastronomske majstore da za Beograđane pripremaju jela začinjene njihovim proizvodima.

Na festivalu je bilo kanapea za svačiji ukus

Meni su se ipak više dopali specijaliteti Dušana Todića, kuvara beogradskog hotela „Square Nine“ i Jovaninog kolege sa Visoke hotelijerske škole.

Dušan Todić, osvajač bronzane medalje na takmičenju hotelijerskih škola u Hagu za 2011, u kategoriji „Umetnost kuvanja“

Tokom festivala, održan je niz predavanja o vinskom turizmu, značaju mediteranske ishrane i pravilnom konzumiranju vina, a u saradnji sa eminentnim ličnostima iz sveta vinarstva, gastronomije, turizma, medicine i drugih oblasti. Izdvojiću prezentaciju „Vinskih puteva Srbije“, projekta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, o kojem su govorili državni sekretar za turizam Goran Petković i autor Zoran Rapajić. Projektom je definisano devet „vinskih puteva“ i sedam „vinskih oaza“. Na nevedenim putevima urađen je jedinstveni registar 109 vinarija, podruma i samostalnih proizvođača, i do sad je na više od pola postavljena turistička saobraćajna signalizacija.

Državni sekretar za turizam, prof. dr Goran Petković govorio je o projektu „Vinski putevi Srbije“

Želja organizatora je da sledeći festival, koji je planiran već za jesen, u mnogo komfornijem prostoru ugosti izlagače i posetioce sa celog Mediterana, i da se u takvom ambijentu radi na afirmaciji domaćih autohtonih sorti vina „Prokupac“ i „Tamjanika“. Verujem da će se tada u organizaciju uključiti i mnogi od sjajnih volontera koji su pomogli da se ovaj festival uspešno održi: Ana Jovčić, Ana Romanović, Dušan Dimčić, Gorana Gavrilović, Maja Davidović, Milan Ikić, Miloš Pantić i Vanja Rajković sa Fakulteta za turistički i hotelijerski menadžment Univerziteta Singidunum, i Aleksandra Stanković i Mirjana Vuković sa Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Momci iz obezbeđenja, volonteri i organizatori

Na kraju, kada smo sumirali utiske posetilaca iz sprovedenih anketa i izbrojali preko 12.000 izdatih čaša tokom dva dana, ostalo je samo da nazdravimo našem uspehu!

Opijanje u radno vreme? Pravi poznavaoci vina prepoznaće da u mojoj čaši nije vino, već „Nestea®“

Autor: z

Održan Business House Wine Forum

U okviru drugog “Mediteraneo” festivala vina, gastronomije i vinskog turizma, u subotu 5. maja održan je Business House Wine Forum tokom kojeg je predavanje o tzv. vinima kuće održao Vlada Stojanov, asistent direktora obuke u Udruženju sommeliera Srbije i autor našeg bloga.

Vladan Simović iz hotela „Moskva“ i Ivan Vitorović iz hotela „Mona Zlatibor“

Tokom polučasovog izlaganja, Vlada je svoju publiku, koju su činili HoReCa menadžeri elitnih hotela i restorana, u temu „Vino kuće“ uveo pričom o vinskom bontonu, a zatim je prezentovao set studija slučaja, od kojih se prva odnosila na praksu američkih hotela u sastavu lanca Hyatt Hotels & Resorts, sa kojom se upoznao tokom četvoromesečnog rada u SAD, a preostale na tri beogradska hotela i jedan restoran i dva novosadska restorana.

U američkim Hyatt hotelima, vina kuće „Canvas Merlot“, „Canvas Chardonnay“ i „Canvas Cabernet Sauvignon“, unapred se kupuju od kalifornijske vinarije Michael Mondavi Family koja ih proizvodi isključivo za ovaj hotelski lanac. Nabavna cena ovih vina je niska, marža izuzetno visoka – oko 1.000%, a liniji vina nedavno su priključeni i MondavijevCanvas Old Vine Zinfandel“ i „Canvas Pinot Grigio“ koji proizvodi Moretti Polegato Family u italijanskoj regiji Veneto.

Linija „Canvas“ vina – „Merlot“, „Cabernet Sauvignon“, „Chardonnay“ i „Pinot Grigio“

Kada je reč o beogradskim hotelima, Hyatt Regency Beograd je od 2001. do 2008. imao vino kuće koje je proizvodila vinarija Emporio-Stojaković“, dok danas prodaju domaća vina na čašu. „Holiday Inn Chardonnay“ iste vinarije bilo je vina kuće Holiday Inna. Square Nine Hotel Belgrade ima vino kuće koje proizvodi slovenačka vinarija Bridge, koje je u Sloveniji dostupno i u slobodnoj prodaji, a u hotelu čini oko 60% ukupne prodaje vina na čašu.

Tokom pre-opening faze beogradskog „Holiday Inna“ od vinarije “Stojaković-Emporio” kupljeno je oko 1.000 boca “Chardonnaya”

U beogradskom restoranu Madera svakih 15 dana menjaju svoju ponudu od 15 vina koja su dostupna na čašu, dok je u restoranu „Žabar“ od 2003. vino kuće „Vino Žabara“ vinarije „Kovačević“, a svoju ponudu će uskoro obogatiti linijom vina iz sopstvene vinarije „Živač“. Kada je reč o poznatim novosadskim ugostiteljskim objektima, oni nemaju vina kuće, ali bistro La mer i restoran Zak imaju širok izbor vina na čašu i specijalne ponude.

Po završetku izlaganja, razvila se diskusija koju je započeo Dragan Gligorijević iz međunarodnog centra za unapređenje turizma „Sacen International“ naglasivši da je „izbor – sveto pravo gosta“, sa čime se složio i Aca Rašković iz vinarije „Budimir“ koji je dodao da je „isticanje jednog vina nepotrebno i nekorektno prema proizvođačima“, ali i da su retki vrhunski hoteli koji imaju vina kuće i kako je odgovor na „trend „vinskog zagušenja“ u svetu prodaja na čašu svih vina sem onih iz I kategorije“. Kontrargument je izneo Slavko Bjeković, F&B menadžer beogradskog hotela „Continental“, izdvojivši primer bečkog „InterContinentala“ koji ima vino kuće, penušce koji se prvenstveno koriste za banket svečanosti, ali i kod kojih je stavljen akcenat na lokalni brend i kvalitet.

Slavko Bjeković, F&B menadžer beogradskog hotela „Continental“ i ja

Zbog nedovoljnog pozvanja teme svoj stav nisam iznela, ali ću svakako gledati da se do sledeće prilike dodatno informišem kako bih na za mrvu ravnomernijoj osnovi mogla ponovo da popričam sa neponovljivim Slavkom Bjekovićem.

Autor: z

Mediteraneo – festival vina, gastronomije i vinskog turizma

Drugi po redu „Mediteraneo“ – festival vina, gastronomije i vinskog turizma na kojem će se predstaviti više od 60 izlagača biće održan u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu u Beogradu, 5. i 6. maja, od 12 do 22h. Na festivalu, gde je ulaz tradicionalno besplatan za posetioce, biće održan niz predavanja о značaju i ulozi mediteranske ishrane i pravilnom konzumiranju vina, a u saradnji sa eminentnim stručnjacima iz sveta vinarstva, gastronomije, medicine i drugih oblasti.

Posetioci će biti u prilici da isprobaju trajne delikatese, sireve, maslinke, jela spremljena na licu mesta i da uživaju u degustaciji kvalitetnih vina.

Na festivalu će pored brojnih edukativnih predavanja biti premijerno predstavljeni “Vinski putevi Srbije“ – projekat Ministarstva ekonomije i regionalnog turizma, koji će predstaviti državni sekretar za turizam Goran Petković i autor projekta Zoran Rapajić, kao i “Putevi vina Izraela“ – projekat izraelskog Ministarstva turizma, koji će predstaviti Srđan Ratković, lincencirani vodič.

U dogovoru sa renomiranom školom kuvanja “Il Primo” iz Beograda, održaće se kulinarska radionica na kojoj će se pripremati mediteranski specijaliteti, a specijalni gosti biće Goran Kovačević, glavni kuvar hotela „Square Nine“ i Dušan Todić.

Biće organizovan i bogat kulturno-umetnički program, uz kabare Gorana Sultanovića „Ja pevam svoj bluz“, „Mediteraneo“ gitarski orkestar, jedan od najboljih horskih sastava u zemlji „Vox slavicum„, „Duo Moderato„, AKUD „Lola“ i mnoge druge.

Organizator festivala je preduzeće Style & Design Group iz Beograda pod pokroviteljstvom Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede Srbije, Privredne komore Srbije, Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Turističke organizacije Srbije i Udruženja vinogradara i vinara Srbije.

Autor: Mediteraneo
Zvanična Internet prezentacija: Mediteraneo

Blog na WordPress.com.
The Esquire Theme.

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 1.992 drugih pratioca